Porodica (i nasilje u njoj)

Moj tata je bio okružen ženskom energijom: majke, sestre, supruge, dve ćerke i konačno tri unuke. I da pomenemo i mušku energiju od jedinog unuka.

Tata je bio voljen, pažen i razmažen od strane svih nas. Možda je zato ljubav koju nam je uzvraćao bila nežna, brižna, negujuća, nesebična. Sa tatom se pričalo o svemu. Bukvalno o svemu. Nije bilo tabu tema, nije bilo laganja, sve što me je mučilo, tištilo, uz njegovu je podršku bilo manje teško. Dok sam stasavala i ulazila u svet odraslih mnogo je korisnih saveta stiglo od tate. Izgovorenih na jedan lep, blizak način koji nije ostavljao prostora, niti sam imala potrebu da mu se suprotstavljam i protivurečim.

Sa mamom je bilo intenzivnije sve, burnije u tim mladim godinama. Tata je bio podrška, tata je bio figura, tata je bio zagrljaj i uteha posle nekih tuga. Tata je bio ponosan na moje uspehe. Brižan prema svojim ženama. Pažljiv prema svim ženama. Ljubazan, kulturan, obazriv. Duhovit. Nikad vulgaran.

Onda je valjda nekako i prirodno da sam za životnog partnera izabrala čoveka koji je samo nastavio da me voli. Čuje i poštuje. Uvažava. Neguje. Da se raduje sa mnom, da tuguje sa mnom. Čoveka koji je od svojih roditelja i sestre naučio tu brižnost i nežnost da pokazuje ženama. Čoveka koji takav može da bude uzor našem sinu. I model ćerki šta da očekuje od svog partnera. I da ne pristaje na ništa manje.

Kako su i gde odrastali muškarci koji se, umesto da zagrle i vole svoje partnerke odlučuju da im ostavljaju tragove svojih pesnica po licu i telu? Da ih pljuju, vređaju? Odakle te silne grubosti, ta potreba da se slabijima preti, da se udaraju, povređuju? Ubijaju? I u ime čega se njihove partnerke odlučuju da ih ne prijave za tako nešto? Zašto pristaju na takve zajednice? U kakvim su porodicama svi oni rasli, ko ih je formirao, sa kakvim uverenjima poslao u svet?

Ja nemam odgovor na sva ta pitanja. Imam samo upitanost. Zabrinutost. I pomisao da i napadač i žrtva dele emociju iz koje proizilaze mnoge druge, a to je strah. Strah od ostavljanja. Strah od smrti. Strah od ludila. Užasavajući strah koji ih tera da u takvim zajednicama ostaju. Kakav apsurd, ta reč za – JEDNI – ca. Zar ne asocira da smo upućeni jedni na druge? Zar to nije smisao veze, odnosa, bliskosti, brige jednih za druge?

Pišem sve ovo jer mi je lakše da stavim na papir ono o čemu toliko mislim ovih dana. Od čega ne želim i ne mogu da okrenem glavu. Mogu samo da se nadam da će naš sistem prepoznati, imati sluha za ovu temu. Što pre. Da će nasilnik biti tamo gde treba da bude, a žena zbrinuta, zaštićena, utešena i ohrabrena.

Negujte svoje zajednice. Budite svojoj deci primer. Gajite te mlade ljude obasipajući ih iskrenom ljubavlju koju će biti u stanju da prenose dalje. I dalje. I istu takvu i toliku onda privuku sebi.

PS. Drage žene, ako mislite da bi vama ili nekom iz vašeg okruženja ko je prošao takvo ili slično iskustvo značila podrška Bahovih cvetnih kapi (emotivna i mentalna podrška), tu sam, slobodno mi se javite